JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Rajku Petrovu Nogu nagrada DESPOTICA MATI ANGELINA



SAOPŠTENJE

Ovogodišnji dobitnik Književne nagrade
DESPOTICA MATI ANGELINA
je pesnik Rajko Petrov Nogo
za knjigu „Preko pepela“ (Pravoslavna reč, Novi Sad, 2015)

Odluku je jednoglasno doneo Žiri u sastavu:

Sofija Ljukovčan
urednik i autor u Umetničkom programu RTV Vojvodine
(p r e d s e d n i k )
Biljana Krstić
vokalni solista, istraživač u domenu narodnog stvaralaštva i muzički urednik u Radio Beogradu
Milan Nenadić
književnik
Milica Jeftimijević Lilić
književnik
Radovan Vlahović
književnik, direktor Banatskog kulturnog centra

Laureatu će nagrada biti uručena 11. avgusta, uoči Dana Prepodobne Mati Angeline, u 20 sati, na Pesničkom bdenju koje će se, nakon prazničnog bogosluženja, održati u fruškogorskom manastiru Krušedol.
U slavu srpske despotice i zadužbinarke Angeline Branković Prepodobne mati Angeline, nagradu treći put dodeljuje Banatski kulturni centar u saradnji sa Eparhijom sremskom i Radio televizijom Vojvodine, uz podršku Matice srpske. Ove godine pridružila im se i Srpska čitaonica u Irigu.


OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA

Književna nagrada sa imenom srpske despotice, zadužbinarke i svetiteljke jednoglasno je pripala Rajku Petrovu Nogu za knjigu „Preko pepela“ u izdanju Pravoslavne reči . Na taj način izdavač je obeležio sedamdeset godina života ovog pesnika koji je čitav svoj stvaralački vek stavio na oltar reči...
Na tragu kultnog stiha „nije sve propalo kad propalo sve je“ iz njegove „Balade o Đurđevdanu“, Rajko Petrov Nogo i u novoj zbirci „Preko pepela“ peva istinu da u našem slučaju pod pepelom još uvek ima živog žara i da se tu može pronaći toliko topline koja još i u bukvalnom smislu greje srca i vaznosi dušu svih onih kojima je na umu nacionalni ponos i identitet.
Pevajući u ime one Lepote koja uvek diže pogled ka nebu, svedočeći da je poezija molitva, a molitva poezija, Nogo novu zbirku „Preko pepela“ komponuje majstorski,  sa visokom svešću da je za pesnika najsigurnije pribežište bio i ostao zavičaj i toplo krilo zavičajnog jezika. Od prvog ciklusa „Ikonostas“, preko ciklusa „Ukućani“ pa do trećeg „Preci“ ispoštovana je naša duhovna vertikala ili bar ono što Rajko Petrov Nogo sad već kao zreo pesnik ima i mora da saopšti.
Danas kada postoji značajan  raskorak između pesnikove vere u reč i, na širem planu, poljuljanog poverenja u moć reči, svaki susret u ime poezije, i svaka nagrada u ime poezije, pravo je blago...

Književna nagrada DESPOTICA MATI ANGELINA dodeljuje se za najbolju objavljenu knjigu na srpskom jeziku između dva konkursa.
Po objavi Konkursa stiglo je preko 30 knjiga različitih žanrovskih opredeljenja.


Dosadašnji dobitnici:

Đorđe Nikolić za knjigu poezije
„Vi niste od ovoga sveta“
(Srpska književna zadruga, Beograd 2012)
2013. godine kada je nagrada ustanovljena

Matija Bećković za poemu „Oli mi ga dat“
(Štampar Makarije, Beograd, Oktoih, Podgorica, Andrićev institut, Višegrad 2014)
2014. godine

„Kultura i etika u medijima 2014.”

196 strana, tvrdi. povez, 16x24cm, 2015. god.
Cena: 1200 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Zbornik naučnih radova Kultura i etika u medijima 2014” sadrži DVD i tekstualni izveštaj sa istoimene konferencije koja je održana 8.12.2014. godine u Centru za stručno usavršavanje u Kikindi, kao i naučne radove razvrstane u dva poglavlja: Etički i pravni aspekti u medijima i Mediji i rod, čiji su autori sa različitih univerziteta iz Srbije, Crne Gore i Makedonije.

Tekstove su recenzirali profesorka emerita Svenka Savić, koordinatorka ACIMSI Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu, profesor dr Jovica Trkulja sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, profesor dr Mikloš Biro sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, profesor dr Miroljub Radojković sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, profesor dr Zoran Jevtović sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, docent dr Dejan Donev sa Instituta za novinarstvo, medije i komunikacije, Pravnog fakulteta „Justinijan I“ Univerziteta „Sv. Kiril i Metodij“ iz Skoplja i docent dr Slobodan Reljić sa Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 

Kratak pregled obrađene problematike svakog rada:

Pišući o etičkim i pravnim aspektima u medijima Dejan Donev u radu Nužnost primene samoregulacije za opstanak novinarske profesije skreće pažnju da je za opstanak novinarske profesije nužna primena samoregulacije. Autor se bavi problemom gubitka smisla novinarske profesije, koja umesto služenju javnosti i kvalitetu informacija skreće u senzacionalizam, površnost, komercijalizam i manipulativnost. On podseća da ne postoji određeni model samoregulacije koji bi se mogao preuzeti iz jedne države u drugoj, ali da postoje osnovni principi, (deo njih potvrđen je međunarodnim pravom), koji bi mogli olakšati proces samoregulacije u medijima i u novinarstvu.

U radu pod naslovom Etika medija između deregulacije i samoregulacije Boban Tomić, obrađuje ključne probleme koji su se pojavili u srpskoj medijskoj praksi posle izlaska države iz vlastništva u medijima, kao i porazni bilans privatizacije medija. On smatra da poslovanje i rad medijskih kuća u Srbiji prolazi kroz dugu i problematičnu tranziciju, od  početka usvajanja zakona kojima se planira povlačenje države iz medijskog vlasništva, privatizacije medija, regulacije radio i televizisjkog spektra do digitalizacije. Period reformi započeo je deregulacijom, dakle povlačenjem držve iz medijskog vlasništva, a završava se u znaku jedne neobično važne prakse i tvorevnine - samoregulacijom ali i još poraznijom - autocenzurom. Na kraju svoje analize autor je zaključio da: “Gradnja sopstvenog samoregulatornog okvira nije bila, niti je sada, loša ideja, naprotiv, primenom i ovaploćenjem osnovnih konstrukata samoregulacije medijska etika bi dobila svoju praktičnu vrednost, a novinarska profesija bi bila zaštićenija i cenjenija. Nasuprot tome jeste ideja degradirane samoregulacije, oličena u autocenzuri kao najlošijem produktu samoregulacije. Okolnosti i načini kako se autocenzura pojavila i zaposela mehanizme odlučivanja novinara i urednika, jeste još uvek nedovoljno istraženo polje u kome leže odgovori na brojna pitanja o budućnosti slobodne štampe i ideje slobode izražavanja u Srbiji. Bez saglasnosti o nužnosti preispitivanja autocenzure, kao velikog zla i pošasti slobodne medijske profesije, nema ni budućnosti slobodne javne reči”.

Nikola Radunović ukazuje u radu Pravo javnosti da zna- medijska slika, regulacija i medijska praksa javne uprave u Crnoj Gori na putu ka Evropskoj uniji da je medijska slika u Crnoj Gori, izuzetno kompleksna, te da funkcioniše uz totalno odsustvo ozbiljne samoregulacije. “Istovremeno se u velikom broju slučajeva, (i to po pravilu onih najzanimljivijih za javnost), postupa daleko od profesionalnih i etičkih normi, pa gotovo svakodnevno svedočimo brojnim senzacionalističkim tekstovima, nepotpunim informacijama i vestima smeštenim u kontekst koji uglavnom tendencionzno odgovaraju političkoj opciji kojoj je naklonjen medij koji vest i objavljuje,” obrazlaže Radunović.

Ervina Dabižinović na primerima analize naslovnih strana izdanja za Crnu Goru tabloida Informer, pokazala je u radu Diksurs analiza medijskog teksta: naslovnice u tabloidu Informer u Crnoj Gori: primer medijskog linča aktivistkinje građanske inicijative, kako funkcioniše medijsko nasilje prema aktivistkinji civilnog društva Vanji Ćalović, sa ciljem da se diskredituje i delegitimiše njen rad na polju korupcije. Ovaj list, po njenom mišljenju, predstavlja primer kako ovaj „trijumvirat“ služi kao moćna pesnica u obračunu sa ženama, krši osnovna ljudska prava, ugrožava privatnost i  integritet ličnosti (članove 3, 4, 8 Etičkog kodeksa novinara Crne Gore) o profesionalnom i etičkom ponašanju u javnosti kada je medijski proizvod predmet analize. Autorka zaključuje da svako osporavanje  vrednosti ženskog doprinosa, a i žena samih jeste seksizam koji  je nezaobilazno uključen u reprezentaciju žena u medijskom diskursu.

Dragana Pejović u radu Stradanje dece u požarima- odgovornost majki ili države podseća da je za nepunih godinu dana u četiri požara desetoro dece izgubilo život u Srbiji, dodavši da su u tekstovima većine dnevnih listova za sva četiri požara kao odgovorne označene majke stradale dece, dok su novinari/ke potpuno prevideli uslove života i objektivne mogućnosti ovih žena. Autorka konstatuje da su sve majke pozivane na odgovornost jer se prema odredbama Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005 i 72/2011 čl.69 st.3.) deca predškolskog uzrasta se ne smeju ostavljati bez nadzora. Međutim, ovakvo usko tumačenje zakonskih odredbi je onemogućilo da se sagledaju pravi uzroci tragedija. U analiziranim primerima autorka je pokazala da očevi ne snose odgovornost što im deca nemaju osnovnih sredstava za život, niti što žive u objektima od blata i kartona. Štmpani mediji su prevideli zakonsku obavezu da roditeljska dužnost podrazumeva dužnost oba roditelja - i oca i majke.  Primetno je da su se stereotipi o rodnim ulogama  u autorskim tekstovima pokazali na temi stradanja dece, s obzirom na to da su informacije o intimnom životu majki stavile u drugi plan same nesreće u kojima su izgubljeni dečiji životi.

Jovan Jovanović za nastanak rada Jezički modeli narušavanja novinarske etike u člancima crne hronike motivaciju je dobio u svom pedagoškom radu, kroz koji je došao do zaključka da se maternji jezik kod adolescenata svodi na minimum izraza, dok novinski članci koji opisuju nasilje- mlade podstiču na nasilnu prirodu. On uočava da je jezički izraz „sveden na minimum, sa veoma visokim stepenom govora mržnje, nasilja i netolerancije prema članovima porodice, drugovima, nastavnom i nenastavnom osoblju u školi, marginalizovanim grupama u društvu“. Autor daje zaključnu poentu: novinarski jezik se “surovo eksploatiše u cilju podizanja tiraža, pregleda na internet portalima ili veb-izdanjima dnevnih novina, poslovanja, suzbijanja kompetitorskih medijskih organizacija i kuća... Diskurs crne hronike je veoma delikatan i pre nego što određeni tekstovi publikuju, trebalo bi izvršiti detaljne provere, kako jezičke, tako i izvanjezičke. ”

Nataša Kostadinović  u radu Rodna analiza tekstova u pisanim medijima o kompozitorkama Srbije krajem 20. i početkom 21. veka svoj diskurs bazira na na analizi  tekstova u pisanim medijima o kompozitorkama Srbije objavljenih poslednjih decenija. U sagledavanju položaja žene u savremenom srpskom društvu, ona ukazuje da  kompozitorke posebno ostaju nedovoljno vidljive u javnom medijskom prostoru. Autorka zaključuje da je u obrazovnom i medijskom sistemu u Srbiji i dalje na snazi patrijarhalan obrazac, što pokazuju analize tekstova: za kompozitorke se često koristi imenica muškog roda, te se termin kompozitorka ređe upotrebljava. Ovaj termin je u istoj kategoriji sa terminima dirigentkinja i direktorka – njima se označavaju profesija i visoka pozicija društvene moći, koje su namenjene češće muškarcima nego ženama.
Prema podacima iz Udruženja kompozitora u 2013. godini registrovano je 49 kompozitorki, što ukazuje na tendenciju blagog porasta jer ih je u 2011. godini bilo 45. Pretpostavka je, takođe, da neke kompozitorke nisu učlanjene u ovo udruženje (a neke su članice i stranih udruženja) i da ih je više nego što je zabeleženo. Autorka konstatuje da se u rasponu od više od stotinu godina situacija za žene poboljšala za manje od 10%, te da Srbiji predstoji još dug put prosvešćivanja i prihvatanja činjenice da su žene rodno ravnopravne članice visoko - obrazovanog društva, sposobne da ostvare isto tako kvalitetne rezultate u domenu nauke, kulture i umetnosti, vlasti i politike, kao i muškarci.

Tijana Pešić u radu Rod, mediji i društvena moć-Jovanka Broz (1924-2013) istražuje društvenu i političku moć Jovanke Broz u tri perioda analizirajući novinske članke. U prvom periodu, od 1952-1956 godine ona je imala samo protokolarnu ulogu i njen zadatak je bio da Josifa Broza Tita predstavi kao porodičnog čoveka, poboljša njegovu sliku u društvu, a uklapala se i u koncept bratstva jedinstva, jer je ona bila Srpkinja, a on Hrvat. Kada je u pitanju period nakon Titove smrti, Jovanka Broz se pominje tek pet dana nakon što je on preminuo, a kasnije sporadično. Moć koju joj mediji pripisuju nakon Titove smrti, rezultat je medijske konstrukcije stereotipa o moći žene koja proizlazi iz uloge supruge vladara. Autorka zaključuje da je  slika o Jovanki Broz kao moćnoj ženi konstruisana pretežno fotografijama i prenošenjem izjava osoba koje su imale kontakt sa njom, bez iznošenja dokaza koji bi takve tvrdnje potvrdili.

Valentina Đekić u radu Predstave o ženi u magazinu „Moja kosa“ analizira medijske slike žene u licenciranom magazinu namenjenom ženama (i muškarcima) Moja Kosa, kako bi se utvrdili načini konstrukcije slike o lepoti jednog dela ženskog tela – kose (i lica) / i ustanovile implicitne disrkiminacione strategije prema ženama od strane odabranog medija. Osnovni je rezultat analize da je ovaj magazin namenjen ženama, odraz muške dominacije nad njenim telom. Zaključak je da je licenciran magazin koncipiran u okvirima patrijarhalnog poimanja lepote ženske kose i otuda je nastavak u širenju patrijarhalne kulture, a u etičkom pogledu implicitno je diskriminatoran prema ženama.

 Dijana Subotički Miletić,
Urednica Zbornika