JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Radovan Vlahović: „Banatske pripòvētke”

304 strane, broš. povez, 14x21cm, 2015. god.
Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl: 
banatskikulturnicentar@gmail.com


Banat je dao znatan broj velikana srpskoj kulturi, nauci, srpskoj civilizaciji u najširem smislu te reči. Kada pogledamo koliki je broj značajnih dela posvećen Banatu, uvidećemo da postoji prevelika disproporcija između onog što Banat daje i onoga što mu se vraća. Banat ima šta da ponudi umetnicima, a ponajviše svoje široko ravničarsko srce. Ta ravnica nije ruska stepa, već najplodnija srpska zemlja.
Vlahović je svestan te disproporcije i zbog toga u uvodnom tekstu on Banat opisuje kao organsko jedinstvo suprotnosti. Te suprotnosti Banata su istovremeno i suprotnosti svakog drugog dela Srbije, ili bilo kog kraja sveta, samo što je to začinjeno specifičnim banatskim začinima. Vlahovićevi prozni tekstovi o Banatu bliski su svakom Banaćaninu, ali i čitaocu iz bilo kojeg drugog dela Srbije i, štaviše, čitaocu iz bilo kojeg kraja sveta. Kod Vlahovića Banat ljubomorno čuva svoje specifičnosti (začine), kao svoj mikrokosmos i uznosi ih u globalni civilizacijski vrt vrednosti. Demonstrirajući izvanrednu eleganciju izraza, Vlahović spaja banatske arhaizme sa dometima trenutno modernog sveta (fejsbuk i slično). Na taj način ono što je arhaično postaje blisko, a patrijarhalno i avangardno nesuprotstavljeni grade čudesno jedinstvo. To je moguće zbog toga što pred sobom imamo jednu banatsku knjigu, knjigu o Banatu iz pera jednog Banaćanina. Ujedno, to je još jedan od mojih pokušaja da sažeto predstavim Vlahovićevo stvaralaštvo, jer on jeste patrijarhalni avangardista. Usputnom čitaocu ovo može da se učini kao oksimoron, kao spajanje nespojivog, ili, pak, kao greška u kritičkom tekstu. Upućenijem čitaocu Vlahovićevih dela ovo može da bude blisko. Naime, kada Vlahović doseže najveće avangardne uzlete on i tada demonstrira svoj srpski pravoslavni duh. Isto tako, kada govori o duboko duhovnim temama, njegovo štivo je inovativno, sklono eksperimentu i bez predrasuda spram novih (modernih, postmodernih) mogućnosti.
izvod iz recenzije
Nikola Kitanović
 

Pripovedanja i pripovedača uvek je bilo. Doduše, mediji su se menjali, naročito poslednjih decenija, ali je suština ostala ista: oduvek je bilo onih koji su imali sposobnost da oko sebe okupe ljude voljne da ih slušaju. Istina, dve je vrste pripovedanja – usmeno i pismeno pripovedanje; često se dešava da oni koji umeju da usmeno pripovedaju na zanimljiv i privlačan način, nisu kadri da svoju priču prebace na papir (ili na kompjuter, samo tako ili onlajn) i obrnuto. Kako god, pripovedači su, danas kao i nekada, na ceni.
Nije, međutim, lako biti dobar pripovedač. Da priča priču zna svako, ali da zanimljivo pripoveda – e, to je već drugo. Valjan pripovedač, kao prvo, mora jako dobro da poznaje to o čemu priča, ne sme se nijednog trenutka zbuniti. Misao mu mora biti jasna i laka za praćenje, svaka reč mora biti na svom mestu; priča mora da teče, kao voda. Teško se takva veština uči, to je uglavnom dar od Boga.
Baš takav, pripovedački dar, može se prepoznati kod Radovana Vlahovića i njegovih Banatskih pripòvētki. Kad čovek krene da ih čita, odmah shvati da je Banat o kome Vlahović govori mesto ne samo u prostoru i vremenu, već i u njegovim mislima, da ga pripovedač ne samo savršeno razume, nego i oseća, da ga zna u dušu, da je sa njime dugo živeo i saživeo.Banatske pripòvētke, tačnije crtice od nešto malo manje ili malo više pola strane, ne puštaju se iz ruku (tj. ne sklanjaju sa monitora) lako: kad pročitaš jednu, onda bi još jednu, pa još jednu i tako sve do kraja, sve do stotinu i devedesete. I ne bude čitaocu nijednog momenta dosadno to Vlahovićevo pripovedanje, nego čitajući neku od tih crtica istovremeno razmišlja o prethodnoj i pita se šta sledi u narednoj.


izvod iz recenzije
Prof. dr Srđan Šljukić


Radovan Vlahović, već davno afirmisani književnik, pesnik i vanserijski pripovedač, podario je svojoj čitalačkoj publici novu knjigu prekrasnih priča, koje po svojoj duhovnoj snazi i stvaralačkoj eksploziji nadvisuju u prirodnosti i jednostavnosti čak i jednog Alberta Moraviju. Radovan kao pripovedač primećuje i vidi sve i svakoga sa dozom radosti i ironije, sa poverenjem u svakog čoveka, bez zaziranja, maestralno definiše društveni jad i moralni pad u svim tokovima života.
Takav pisac u svakoj pripoveci otkriva duhovnu borbu istine koja će kroz naše i buduće vreme da prođe kao plodonosni atomski projektil. Uzmimo  u obzir da u ovoj knjizi svaka priča ima svoj roman, najpre u svom vremenu, a potom i u svakom drugom. Kao retko koji srpski pisac, Radovan ima i dara i smisla za pripovedačku matricu, ali i želje za traganjem, gde se kroz suptilni humor utapaju znoj, krv i suze. Čitati njegove priče znači suočiti se sa trajnim vrednostima duha, što bi se moglo okarakterisati kultivisanim jezikom i odnosom spram umetnički relevantnih književnih tvorevina jer pogađa istinom odjednom u sto meta. Gotovo svaku priču, od prve rečenice, čitalac, bez obzira kakve imao obaveze, mora da pročita do kraja. U pričama vri život, pravi banatski, ovaj ovde i sada, koji pored nas tiho i neumitno prolazi. Ne ističem ove književnoumetničke odrednice za razumevanje celokupnog pripovedačkog dela, već pre svega želim ukazati na složenost stvaralačkog procesa i virtuoznosti sa kojima Radovan Vlahović stvara. Slobodno možemo reći da je već u inspirativnom naslovu Banatske pripòvētke određen zajednički imenitelj oko koga se vrte i kruže događaji, otkriva nenadmašna dramatika, plete suptilna mreža najiskrenijih osećanja, zatalasanog Erosa kad sve grmi i puca, te kroz beskonačnu prizmu duginih boja zasniva koren svakoj priči i njeno estetsko trajanje. Knjigu tvore moćne pripòvētke i veoma nadahnute, koje su u međuzavisnom odnosu, gde se ispod prvog lepršavog jezičkog sloja nazire retko kozistentna i monolitna građa od priče O Banatu, pa sve do Konstatacija. One u sebi nose pregršt „pouka“ i svetlost kojom brišu mrak u očima, zatim sigurno aplikuju u sebi relevantne poluge i iracionalni kantarsavremenog čovekovog bitisanja. Sve priče u sebi nose jedan oplemenjujući čulni naboj, još nezabeležen u srpskoj književnosti. Zapleti i dramske sentence su jasne do golih noževa, nežni, topli, umilni i lepršavi, a sve se transponuje kao personifikacija neke ličnosti koju slučajno poznajemo u susedstvu. Znači, Vlahović svoju nadrealnu detekciju usmerava na oblikovanje svojih junaka, kompozicijski vrlo moćno i u određenim granicama dokle doseže čovek kao moralno biće.


izvod iz recenzije
Prof. dr Mladen Dražetin 


Svojim kratkim pričama Vlahović podiže svojevrstan spomenik autentičnom Banaćaninu, pomalo demodiranom i gotovo pretvorenom u endemsku vrstu, i utopljenom u masu novih pokoljenja uniformisanih likova, bezličnih i praznih, koji se mogu povezati sa svakim podnebljem i prostorom. Glavni junaci Vlahovićevih pripovesti prikazani su s puno simpatije, topline i ljubavi. Svoje likove on ne posmatra s visine, već im se, naprotiv, primiče sve dok sam ne postane deo celine i pejzaža; i kada ima osnova za to, ne osuđuje ih, već se trudi da ih razume i opravda. Kao neko ko diše i stari u toj sredini i s tim ljudima, s kojima deli sve lepote, ali i oskudice, jedan je od retkih koji je vlastan da svojim tekstovima ispiše omaž rodnom kraju, svojevrstan pregled istorije i etnologije Banata tokom vremena. Takav, možda podsvesno, Vlahović je svojim pripòvētkamaispisao i svojevrstan Terminološki rečnik banatskog sela, leksikon starih banatskih izraza i termina, koji vremenom bivaju zaboravljeni i postepeno, ali neprestano nestaju iz našeg sećanja. Dovoljno je pogledati naslove njegovih pripovetki, pa to konstatovati: O džoganjiStrvPoponac se i motici smejeO pripušavanjuO dvizarkamaO fruštuku...; svi oni će neminovno vratiti sećanja čitaoca na neka minula vremena.
Naravno da su sve Vlahovićeve pripòvētke lične. Sve su nastale na osnovu ličnog iskustva, u sredini i okruženju koje mu je blisko i dobro poznato. Kao da njegova naracija predstavlja deo autorovih dnevničko-memoarskih beležaka. Pišući o događajima iz sopstvenog života, on kao da se u pripòvētkama suočava sa sopstvenim demonima, i to kako onima iz prošlosti, tako i onima iz sadašnjosti, pa čak i iz budućnosti, koje uobličava, definiše, i po potrebi, žigoše. Njegovo pripovedanje na momente podseća na katarzično pražnjenje i olakšavanje sopstvene duše, kojim postupno i istrajno rešava problem svog opstojavanja u postojećoj realnosti. Bez gorčine i ostrašćenosti, on na momente gotovo hroničarski dijagnostikuje stanje u savremenom društvu sastavljajući neku vrstu azbučnika društvenih anomalija, što čini istovremeno uz jasno sročeno, a nikad izgovoreno izvinjenje: „Ma, ja sam se ovde samo slučajno zatekao...”. Ipak, za razliku od hroničarske hladnoće i nezainteresovanosti, njegovo pripovedanje kipti od životne volje, pomalo beznadežnog optimizma a svakako od mladalačkog ushićenja prema ljudskom rodu i njegovim nikada ostvarenim idealima. Nepopravljiv idealista i altruista, Vlahović svoju ironiju i povremenu žaoku upućuje svojim savremenicima upravo zato što veruje da oni mogu i žele da se postide, pokaju i isprave greške počinjene u prošlosti.
Banatske pripòvētke Radovana Vlahovića treba čitati svakodnevno, preporučujem u jednakim dnevnim dozama, po mogućnosti uz prvu jutarnju kafu. One deluju rasterećujuće i, ako ništa više, zahvaljujući njima unećete redovnu dnevnu preporučenu dozu optimizma. Verujte mi, oprobao sam. 


Dr Petar Krestić



Ove pripovetke Radovana Vlahovića (Banatske pripòvētke) nisu sasvim u saglasnosti sa književnoteorijskom odrednicom. Razlika je u akcentu, ovde je drukčiji: dugouzlazni na drugom slogu sa dužinom na trećem. A to se izgovara kao u odgovarajućem glagolskom obliku: kad deda pripoveda. Time se tačnije određuje ova proza: nisu to pripovetke, ali jeste to pričanje, pripovedanje (u narodnom, paorskom shvatanju). Ono što su nekad stari Banaćani, kad nemaju pametnija posla, na šoru, pred kućom, ili u bircuzu, pripovedali (i po sto puta ponavljali), sada Radovan, njihov komšija pisac, piše po takozvanim društvenim mrežama na internetu („fejsbuk“ i sl.) i potom u štampanu knjigu prenosi. 

Anđelko Erdeljanin

Šta su to pripovetke? Posebna vrsta kratke priče koja treba čitaoca da zainteresuje, a stvaraoca istih da učini zadovoljnim. Ova definicija mogla bi se primeniti na sve vrste pripovetki, osim na jednu, a ta jedna vrsta, to su banatske pripòvētke, kojih je bilo otkad je sveta i veka. Pripovedali su ih razni. Uglavnom oni mudri ljudi od kojih smo za tren mogli da naučimo nešto lepo i novo, nešto mudro i pametno, korisno. Pripovedale su ih i tetke i strine što uz večernji odmor po malo kuvaju i čaj pijuckaju, pošto umorne od kopanja po bašči žmirkaju, a moraju svoje izreći da bi bilo mira u kući i komšiluku.
Evo se ovde srećemo za zapisanim banatskim pri­pòvētkama, što ih je ovaj pametni čovek, Radovan, zapisao. One su značajne i po tome što ih sada možemo na­učiti i pripovedati i praviti se pametnima poput naših starih.  

izvod iz recenzije
Mr Nera Legac Rikić

Banatskim pripòvētkama Vlahović nam jednostavnim, ponekad arhaičnim, ali slikovitim laloškim jezikom pripoveda u kratkim crticama − pripovestima, o bezgraničju intime, sećanja i realiteta, individualnoj subjektivnosti iznikloj u plodnom podneblju banatske Panonije. On se ne ustručava da čitaoca podseti i suoči sa bogatstvom svakovrsne prošlosti i sadašnjosti, koristeći vokabular koji je ta vremena i odlikovao i oblikovao. Tematski korpus knjige je bogat, raznolik, ponekad i iznenađujuće provokativan, kakav uostalom i zna biti život pojedinca koji je u životnoj papazjaniji prošao i sito i rešeto. Dakle, sve ove reminiscencije su plod bogate iživljenosti i iskustva Vlahovićevog.

izvod iz recenzije
Jovan Veljin Mokrinski
  

Nada Kljajić: „Dok me ima”

112 strane, broš. povez, 14x21cm

Poezija Nade Kljajić je svojevrsni dijalog sa svetom i sa sobom. Puna emocionalnog i mi­sao­nog naboja, ona otkriva jedan snažan ženski senzibilitet koji se manifestuje u osećajnosti i inte­le­k­tualnosti. To je odnos partnerstava subjekta i ob­jekta. Lirska junakinja ove zbirke nije zatvorena u sebe i slepa za opake promene koje su zahvatile svet, jer budući sva ispunjena ljubavlju prema bliže­njem (muškarac je često najbliži, iako se dobrano i opi­re toj potrebi), ona jednim krajičkom oka i kad je u ljubavnoj euforiji svet sagledava racionalno. Zna da se svaka ljubav na kraju završi, da je potrebno pre svega sa sobom biti u dosluhu, ne izneveravati sebe, poštovati sebe i  verovati najpre sebi:
„Živim, a nisam ni mrtva ni živa / u tamnom sam vrtlogu na ivici svesti / nedodirljiva, a tako ranjiva / bez sebe same u svakodnevici.”
Pesnikinja ukazuje i na opasne krize identiteta savremenog čoveka, na gubitak središta, psi­hološka klonuća pojedinca, koji često ne nailazi čak ni na stručnu potporu, kamo li sveopštu.
Kao suprotnost klonućima, potom sledi taj čudesni dodir sa zemljom, vojvođanskom i srp­skom tra­dicijom kroz koju se obnavlja i koja inspiriše, izoštrava pogled na otuđeni svet koji se suno­vraćuje, na globalnu dekadenciju, na ciljno zalu­đivanje vizuelnim medijima koje se nameće kao surogat stvarnom životu. Sva u znaku pobune, pesni­kinja Nada Kljajić odbija da prihvati takav svet. Obra­ćajući se „Zemljanima”, ona objedinjuje svet brigom za planetu kao za svoju kuću, za sve ljude kao za sopstvenu porodicu. Iz njenog angažmana progo­va­ra du­boki humanizam, altruizam i neposustala nada da se svet neće urušiti sam od sebe i da će zavla­dati beživotna tišina.

Milica Jeftimijević Lilić


U tom po­kretanju ljudskog bića ka mislećem stanju i sop­st­ve­­nom kritičkom mišljenju nalazi se potreba za ne­govanjem nasleđa prosvetiteljstva i u našem ve­ku a to, ujedno, smatram i najvećom vrednošću ovog rukopisa.
Ipak, najviše od svega u knjizi Dok me ima se, ne samo stilski nego i po dostignutom lir­skom dometu, izdvaja ,,Mala misao o ljubavi“. Ovom pe­smom u prozi autorka uspeva da na pravi način preva­zi­đe pesimizam, a bljesak pozitivnog razmišljanja u njoj ne uspevaju da utope tamnije boje koje preovla­da­vaju čitavom ovom zbirkom. Kako se već pokazala kao dobar prozni pisac (njen roman za decu Pi­sma Andriji prošao je zapaženo kod čitalačke pu­bli­ke), tako smatram da i u ovom slučaju ,,Mala mi­sao o ljubavi“ treba da joj posluži kao putokaz za nje­na buduća ostvarenja.

Slaviša Krstić

Елена Аскарова: „Я не сон”; Elena Askarova: „Ja nisam san”

116 strana, broš. povez, 14x21cm, ilustr.
Cena: 450 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com

Перевод: Татьяна Вуйич; Prevod: Тatjana Vujić
Рецензенты: Радован Влахович, Денис Башкиров, Александр Вшивков; 
Recenzenti: Radovan Vlahović, Denis Baškirov, Aleksandar Všivkov
Иллюстрации: Сенка Влахович Филипов; Ilustracije: Senka Vlahović Filipov

Книга Я не сон Елены Аскаровой из г. Хабаровска, Россия, опубликована в качестве награды автору за сaмое лучшее стихотворение Пережить зиму на Пятом Европейском Фейсбук поэтическом Фестивале в 2014 году, в конкуренции между 420 участниками – по­э­та­ми из 19 стран всего мира. Первое место разделили Елена Аскарова (Россия) и Менсур Чатич (Босния и Герцеговина).

Knjiga Ja nisam san Elene Askarove, iz Habarovska iz Rusije, obja­vlje­na je kao na­­grada au­to­rki za najbolju pesmu na kon­kursu 5. Evropskog Fejs­buk pesničkog festivala 2014. godine za pesmu Preživeti zimu u konku­ren­ciji od 420 pe­snika iz 19 zemalja sveta. Elena Askarova deli nagradu sa Mensurom Ća­tićem iz Bosne i Hercegovine. 


... мне доверили перевести тридцать сти­хо­творений Елены Аскаровой на сербский язык для книги, которая теперь перед вами, дорогой читатель. Пове­рьте мне, это было и трудно и легко. Легко потому, что пе­чаль, мечта, женская гордость – эти осознанные глубокие эмоции, являются хорошим союзникоми для любого из нас, будь то автор, или переводчик, или читатель. Елена говорит о том, что мы все чувствуем, и потому я думаю, что ее стихи близки не только женщинам. Они дойдут и до мужской части читателей, до тех сча­стли­вчиков, которые умеют читать женское сердце и знают, как оно умеет любить, страдать и подчиняться, прощать и надеяться, но оно вечная тайна.
Я слишком субъективна, чтобы выступить в роли ли­тературного критика. Пусть этими делами занимаются  профессионалы, если  необходимо. Один мой друг, известный писатель, прочтя стихи Елены Аскаровой, сказал, что по ощущениям они чем-то созвучны стихам Марины Цветаевой. Это, безусловно, комплимент. Но я думаю, что един­ственное сходство между ними в виртуозной компози­ции и в музыке слов, которую Елена создает. И, именно это труднее всего было перевести на сербский язык. Елена не Марина, у неё свой мир, своё восприятие. Она верит в абсолютную любовь независимо от того, получает ли она любовь в ответ или нет. Я думаю, она счастливый человек. 
А ещё, мы обе верим в маленькие чудеса. Наше слу­чайное знакомство выросло в настоящую дружбу. Из  чу­да любви родилась эта книга стихов, написанных серд­цем женщины-поэта из далёкого таёжного края.

Татьяна Вуйич


... poveren mi je zadatak da prevedem tridesetak pesama Elene Askarove za knjigu koja je pred Vama, poštovani čitaoče. Mogu reći da je ponekad bilo teško, a ponekad lako, jer tuga, seta i snovi, ali i ženski bunt i odlučnost, gordost u spoznaji najdubljih emocija, dobar su saveznik svakoj ženi, autoru, prevodiocu, ili čitaocu, sve jedno. Elena progovara o onome što osećamo i zato mislim da će se njene pesme dopasti svim ženama i ne samo ženama. Svideće se i muškom delu publike, onim sretnicima, koji će umeti da pročitaju da žensko srce ume da voli, da ume da strepi i da se pokori, da ume da prašta i da se nada, ali i da je ono večita tajna.
Previše sam subjektivna da bih se upustila u bilo kakvu književnu kritiku. Neka to učine kritičari, ako je potrebno. Jedan moj prijatelj, renomirani pisac, čitajući stihove Elene Askarove, reče da ga podsećaju na stihove Marine Cvetajeve. To je svakako kompliment, no mislim da je sličnost samo u virtuoznom komponovanju stiha, muzici reči koju Elena stvara i to mi je bilo najteže preneti na srpski jezik. Elena nije Marina, Elena je svoja, ona ima svoj svet i svoje poimanje sveta. Ona veruje u apsolutnu ljubav koja je konstanta u njenom životu, bez obzira na to da li joj je uzvraćena, ili ne. Mislim da je ona sretan čovek.
Elena, baš kao i ja, veruje u lepa mala čuda. Naše slučajno poznanstvo preraslo je u pravo prijateljstvo, a rezultat je ova knjiga stihova, nastala iz magije ljubavi i napisana srcem žene – pesnikinje, sa dalekih ruskih tajgi. 

Tatjana Vujić, prof.


Книга Я не сон Елены Аскаровой из города Ха­­баровска (Россия) – картина глубинного существа по­эта, отражённая в очень свободном претенциозном на­звании и поэтике, которая напомнила мне начало фильма Зеркало, Андрея Тарковского, где автор в са­мом начале сообщает: я умею говорить. И таким обра­зом даёт нам понять, что мы имеем дело не с обычным профанным кинофильмом, а с осознанием тонких мо­ментов, каких не замечаем в повседневности. Так и Елена начинает с того, что самим названием – Я не сон – сбрасывает свой поэтический субъект с тро­на романтических, импрессионических, абстрактных ли­тературных высот и погружает его в насто­ящее жерло жизни, отраженной в пространстве этой кни­ги. Средоточием стихов являются любовь и это ужасное вечное непонимание между мужчиной и женщи­ной, по­стоянное стремление Анимы и Анимуса достичь иде­ального подключения в слиянии душ и получения бе­сценного опыта воплощения, не в безвременье и  мечтах, а в реальной жизни. 
В одном из стихотворений Елены сказано: …она смотрела сквозь него на Бога, он думал, что смотрела – на него. Нередко отношения складываются из тще­славных, самовлюбленных и иррациональных причин, а не из любви, вечной и искренней в её истиной эмо­ции. Любви, несущей освобождение. Героиня эту сво­боду воспринимает, как естественное пробуждение же­нщины третьего тысячелетия, перерастающей свои ве­чные слабости и поднимающейся к более высокой духовной сфере новой реальности. Открывается со­вершенно другое прочтение отношений, которое, когда дело доходит до любви, действующей в самой жизни, даёт шанс обоим полюсам, несмотря на все дилеммы третьего тысячелетия, собравшиеся вместе в общей вечности бытия. 

Радован Влахович, писатель


Knjiga Ja nisam san Elene Askarove iz Habarovska iz Rusije je slika unutrašnjeg bića pesnikinje koje se pred nama reflektuje i otvara sa jednim veoma slobodnim i pretencioznim naslovom i poetikom koji me sećaju na početak filma Ogledalo Andreja Tarkovskog, gde nam autor već u prvim sekvencama kaže Ja umem da govorim i time nam otvara priču da nemamo posla sa običnim i profanim filmskim štivom, već sa ostvarenjem koje se ne viđa svaki dan. Na isti način Elena, već svojim naslovom Ja nisam san, poručuje da je svog pesničkog subjekta skinula sa pijedestala romantičnih i impresionističkih metafizičkih književnih visina i da ga je spustila u samo grotlo života gde se radnja dešava u svom literarnom realitetu, a okosnica pevanja je ljubav i to strašno i večno nerazumevanje muškarca i žene, ta stalna težnja Anime i Animusa da dožive svoje savršene spojeve, da se duše u večnom traženju spoje i da se ovaplote, ne u bezvremenom i sanjanom, već u realnom i životnom književnom prostoru.
Na jednom mestu Elena kaže: ...ona je kroz njega videla Boga. / On je mislio kako gleda – njega. Dešava se spoznaja da su voljena bića u odnosu sa nama često iz svojih sujetnih, narcisoidnih i iracionalnih razloga, a ne samo zbog ljubavi, koja je večna, iskrena i istinska emocija koja oslobađa. Junakinja tu slobodu prihvata kao prirodno otrežnjenje že­ne trećeg milenijuma, kad ona nadrasta svoje večne slabosti i obožena se uspinje u više duhovne sfere novog realite­ta i novog čitanja odnosa koji je, kad je ljubav u pitanju, primenljiv u samom životu, i tako daje šansu da se polovi, uprkos svim dilemama trećeg milenijuma, nađu zajedno, ruku pod ruku, u sveukopnoj večnosti postojanja.

Radovan Vlahović, književnik


Когда мы перечитываем любимые строки, то с со­жалением приходим к выводу – грусть и одиночество являются неизменными атрибутами нашей реально­сти. В этом и заключается великая сила поэзии – она даёт нам волю. Поэзия даёт нам возможность стремиться к лу­чшему, возможность обрести друга в самом себе. Цельность.  Каждый стих – это послание. К читателю, к дру­гу, письмо в будущее. Публикуя Елену, я тщательно перечитывал каждый стих. И читал я его как весточку, думая вот о чём: способен ли я писать также правдиво, привнося при этом столько очарования и магии в текст?
Денис Башкиров, 
журналист, писатель, 
учредитель портала  „Подлинник”

Dok iščitavamo omiljene stihove, s žaljenjem za­klju­čujemo da su tuga i samoća skriveni atributi naše stvar­nosti. U tome se sastoji ogromna snaga poezije – ona nam daje slobodu. Poezija nam pruža mogućnost da težimo ka boljem, da nađemo nekoga u sebi sâmom. Celog, nedeljivog. Svaki ovaj stih je poslanica čitatelju, prijatelju, pismo u budućnost. Kad sam objavljivao Elenine stihove, veoma pažljivo sam ih iščitavao. Čitao sam ih kao nešto novo i razmišljao: da li sam ja u stanju da pišem tako istinito, a da u isto vreme unesem toliko čarolije i mistike u tekst?
Denis Baškirov
novinar, pisac 
i osnivač portala „Podlinnik“


Зиму свою пережив / Улыбаюсь туману / И пти­цам… Даже не пытайтесь втиснуть стихи этой Даль­не­восточной поэтессы в привычные рамки класси­че­ской поэзии. В таких стихах надо жить! Надо по­чув­­ствовать, увидеть эти туманы над таёжной рекой, ощу­­­тить брызги морской волны на лице… Где-то боль, по­терянность, даже отчаянье… но, вот новый стих, и в нём вы уже слышите несломленного бойца. Возьмите в ру­ки металлическую линейку. Как бы вы не гнули её, в какие бы спирали не свивали, она всегда со звоном выпрямляется. Такова Елена Аскарова.

Александр Вшивков
Санкт-Петербург

Preživeh svoju zimu / Pa se smeškam magli / I pticama...  Nemojte ni pokušavati da stihove ove pesnikinje sa Dale­kog Istoka ugurate u uobičajene klišeje klasične poezije. U njenim stihovima trebate da živite! Potrebno je da osetite, da vidite te magle nad rekom usred tajge, da osetite kapljice morskih talasa na licu... Ponegde ima boli, potištenosti, čak očajanja... ali već u sledećem stihu čuje se nesalomivi borac. Uzmite u ruke metalni lenjir. Možete da ga savijate koliko hoćete, pokušajte da ga uvrnete u spiralu, on će se uvek, uz zvonki zvuk, ispraviti. Takva je Elena Askarova. 

Aleksandar Všivkov
Sankt-Peterburg



Mensur Ćatić: „Podnevni mjesec”

64 strane, broš. povez, 14x21cm
Cena: 350 din
Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:
banatskikulturnicentar@gmail.com



Knjiga Podnevni mjesec Mensura Ćatića, iz Visokog iz Bosne i Hercegovine, obja­vlje­na je kao na­­grada au­to­ru za najbolju pesmu na kon­kursu 5. Evropskog Fejs­buk pesničkog festivala 2014. godine za pesmu „Vrb” u konku­ren­ciji od 420 pesnika iz 19 zemalja sveta. Mensur Ćatić deli nagradu sa Elenom Askarovom iz Rusije. 


Svet je u globalnom selu postao malen, gotovo kao avlija i radna soba našeg pesnika Mensura Ćatića. Men­sur je za razliku od pesnika koji su se ostvarili u dva­dese­­tom veku, mada i tada pišući, osećao da je on stvara­lac tre­­ćeg milenija, da je njegov pesnički subjekt, kojeg je godi­na­ma kroz život strpljivo nosio u sebi na leđima kao li­čnu i neodvojivu prtljagu koja je srasla sa njegovim unu­tra­šnjim bićem, bio pritajena duhovna i kreativna bom­ba koja je samo čekala trenutak da eksplodira. Bu­du­ći nenametljiv, tih i dosledan, Mensur Ćatić se nikada nije laktao za svoje pesme, niti za književnu slavu koja je bila tako karakteristična za pesnike dvadesetog veka. Mensur je samo sačekao trenutak da se pojavi prostor gde će on moći da ponudi svoju liriku čitalačkoj publici, ne koristeći ni jedan drugi autoritet, niti marketinški trik, već je puštao da pesme, kako je to već dato na Fejsu, počnu da žive svoj život. Da one budu same sebi vodič. Da budu svetlost svica kojeg će, u lepoti i snazi onoga što one govore, publika, na tako moćnom mediju, primetiti i prepoznati kao deo svoga unutrašnjeg bića.
Vreme je učinilo da književna publika zavoli Men­surove pesme i da pored pesama zavoli i pesnika koji u ovim surovim i dekadentnim vremenima ostaje kao gro­mobran ljudskosti, koji visoko štrčeći u nebo priziva gro­move i oluje svakolikih nevolja na sebe, kako bi kroz pe­sme svu nedaću očistio i sublimiranu i prefinjenu liriku vratio ljudima kao dar čista srca i svetle duše.
Vreme akademizma u poeziji je prošlo, ali oni koji su talenat zamenuli učenošću, to još nisu primetili. Oni žele moć, slavu i novac, za razliku od našeg pesnika koji je imperativ svog talenta shvatio kao dar koji je od Boga dobio da bi ga delio drugima i zato je ovo poezija koja će imati svoje čitaoce u budućnosti, baš one koji se danas nisu ni rodili.

Radovan Vlahović, književnik