JNA 35, 23273 Novo Miloševo, Srbija, 023/783-155, banatskikulturnicentar@gmail.com

Никола Грковић
ПОМОЗИ БОЖЕ
- завичајна поезија -

Илустрација насловне стране: Маја Јосимовић
Другујући годинама са Николом Грковићем и пратећи његово писање, од прве до последње песме у књизи која носи тако једноставан, обичан и свакидашњи, а тако моћан назив „Помози Боже”, видео сам како се дуго година прећуткиван свакодневни унутрашњи бол претвара и претапа у помало романтичне стихове који зраче искреношћу, човекољубљем, правдољубљем, вером да, и поред свих недаћа које нам је наметнуо, живот може бити другачији, честитији и бољи.

Радован Влаховић



Milenko Radnović
KRIVUDAVIM STAZAMA RAVNICE

zavičajna poezija


Milenko Radnović je pesnik zavičaja. U svojim pesmama on je omilovao čitav svet, onako prijateljski i bratski, ali se njegova ruka najčešće spuštala na zavičajne impresije.
Zavičajno pesništvo je nastalo kao izraz i potreba pojedinaca da se kroz književnu i poetsku formu iskaže. Ono je izraz naroda koji je propevao. Ono ima veze i sa našom narodnom poezijom koja je iz istih pobuda i nastala. Zavičajno pesništvo se uglavnom i oslanja na narodnu poeziju. U nekom ranijem vremenu ono se nije zapisivalo već je prenošeno sa kolena na koleno i pamtilo se, i prepričavalo, i opričavalo. Samo one pesme i ona dela koja su selekcijom sa kolena na koleno ostala, stigla su kao usmena književnost da budu zapisana i da dosegnu i do danšnjih dana. U modernom vremenu narodni autori, ili pak zavičajni pisci, su pismeni i oni dela zapisuju, a sa razvojem štamparstva i izdavaštva i objavljuju.

Radovan Vlahović

Senke prošlosti
Ružica Tenkeš
Ilustrovala Nada Popov.

Poezija Ružice Tenkeš je pre svega ljubavna. Ona se sa setom seća svoje prošlosti, života koji je imala, i koji nije imala. Ljubav prema svojoj deci posebno ispoljava u stalnim izjavama ljubavi prema njima pojedinačno i zajedno. Ružica svoju životnu priču u svojim pesmama počinje stihovima „Negde daleko“, počinje priču o svojoj samoći i na neobičan retrospektivan način vodi čitaoca kroz priču svog života. Ona se seća, ona je sama, ona voli, ona pati, ona misli, priča, želi i sanja...
Posebnost u poetskom izrazu Ružičinom je to što je ona pesnikinja koja se ne plaši da kaže sve što joj je na srcu i duši. Najglavnije u njenom obraćanju je da to čuju njeni najmiliji, njena
deca koju obožava. Ponekad njen stih nije najveštiji, ali jačini osećanja, koju u stihovima iskazuje, to nije ni potrebno. U stihovima kojima se obraća voljenom čoveku, zbog kojeg pati,
ona ne kune i ne preti, ona obećava da će ga zauvek voleti, ali mu i rečima sreću želi zauvek.
Iako pati, ova pesnikinja sa vrlo malo patetike izdržava sve nedaće i nevolje koje su je zadesile i podnosi i ljubav i život kako mora. Bol, neostvarenu ljubav, ali i sreću i lepotu budućeg, pretočila je u stihove koji obećavaju.
Ova zbirka pesama je svakako na radost Ružičinu, kao i na radost njene dece, kao i njenih prijatelja kojima ona poklanja kroz ove stihove celu sebe i u potpunosti otvara svoju dušu.
Na samom kraju kao retrospektivu svog života Ružica daje priču u stihovima o svome životu, od svog detinjstva do svog majčinstva. U ovoj priči ona se obraća sebi, svojoj majci, i svojim ćerkama – svim ženama njenog teškog života u kojem je svo vreme ostala optimista.
mr Nera Legac Rikić
književnica


PRINC OSLOBODILAC
Kristijan Nađ



Knjiga Kristijana Nađa „Princ Oslobodilac“ je prava romansirano-istorijska dopuna čuvene slike Franca Ajzenhuta koja prikazuje Senćansku bitku i koja danas krasi svečanu salu zgrade tzv. Banovine u Somboru. Ako je ta slika jedina u ovim krajevima do sada na pravi način vizuelno dočarala tu značajnu bitku, onda ova knjiga na romansiran način, rečima, to takođe dočarava.

Ovim svojim delom Kristijan Nađ je ispunio prazninu koja vlada u obradi istorijskih tema iz zajedničke prošlosti naroda Vojvodine. Njome se na pravi način predstavio kao romansijer zaboravljenih bitaka.

(izvod iz recenzije)

Rudolf Weiss




ИМАТИ ПА НЕМАТИ
Зорица Давидов

Илустрација насловне стране: Маја Јосимовић.


Приче сажете под заједнички назив ,,Имати па немати, део су времеплова по ком плови ауторкино сећање. Осетан је жал за прошлошћу у којој је све имало мирис, бољи осећај, лепшу и јаснију боју. ,,Моји су људи били поштени, носили су цвеће у коси” – Марк Болан (,,Т-Рекс”). Управо то и јесте основна тема ових прича, покушај да се из прошлости коју памти ауторка изнесу на површину мириси, боје, осећања,

али и да се дочара племенитост и блискост људи који су својим нестанком, можда хотимице однели и пријатељство и љубав из ове наше садашњице, која је препуна отуђености, лажних осећања и лажних вредности.

Идући ка садашњости све је присутнији опор укус, који је неизбежан ако желимо реално да сагледамо стварност, не улепшавајући је и не налазећи јој оправдања.

Сваки период у људској историји био је изазов, носио је терет и искушења, али су људи другачије сагледавали решења и излаз из тих ситуација, трудили су се да у основи буду оно што јесу, циљ им је био да остану људи.

Колико смо дехуманизовали живљење, јасно произилази из сваког дијалога у другој половини ове књиге.

Ова књига је својеврсни ,,СОС” човечанству, да се тргне из магновења у коме се налази, из пропасти у коју срља, не поштујући ни Бога, ни људе, ни природу,

ни законе. Ово је порука људима, односно порука човеку, који је одлутао далеко ван себе и својих стварних потреба, који више нема ни идеале, који граби у материјално не видећи да га све мање има, како новца тако и себе самог. Живећи у заблуди, извесно је да ћемо се сви једног јутра наћи у оквиру приче ,,Штета”, само не зна се, хоће ли бити иког и ватру да нам донесе?





OTISCI (NE) VREMENA
Nikola Popović

Edicija PRVA KNJIGA

Pesme dvadesetdvogodišnjeg autora Nikole Popovića ilustrovao je Miloš Kokić.
Ilustracija naslovne strane: Senke Vlahović.


NOVI PESNIČKO MISAONI KOD
Uskogruda isključivost, koja forsira samo određeni, ili određene pesničke koncepte, više ne postoji, bar tako mislimo, pa su okovi spali i: Sloboda je na delu, a ne samo delom u delu, kako je to nekada bilo. To stanje za koje su se pisci borili i izborili Nikola Popović koristi, ali ne zloupotrebljava jer u svom pesničkom iskazu, koji jeste samo njegov uočavamo i vidljive naslage tradicionalizma. Pesnik shvata da nije dobro samo ono što negira sve prethodno. Dobra je dekonstrukcija tradicionalnog, zarad konstrukcije novog, ali uz korišćenje elemenata starog u novom i svežem kontekstu, autor ove knjige je toga duboko svestan i na tim novouspostavljenim versičkim principima gradi svoju poetiku, vešto izbegavajući skliznuće u akribiju.
Zagrebavši prvi, pojavni sloj sveta koji nas okružuje, ali i određuje, Nikola Popović jeste napravio ranu na kori tog sveta, ali spoznavši njegovu suštinu napravio je i ranu na svojoj duši, tako da kroz njegovu poеziju provejavaju, očekivani, mračni tonovi. Po svojoj prirodi ovakav doživljaj sveta, koji u svom tamnom valeru nosi i potmule odjeke ispovedanja ličnog i kolektivnog tragizma, iznuđuje pesniku, kao posvećeniku posebnog senzibiliteta, vapaj za svetlom, tojest pretpostavljanje uprkos svemu, filantropije mizantorpiji. U pokušaju da pronađe uzročno – posledične veze u realnosti koja se opire logici Nikola Popović je, dešifrujići sebe, svet oko i u sebi i tražeći odgovore na iskonska pitanja ko smo i zašto je to tako, uspostavio novi pesničko, misaoni kod koji i nama može biti od pomoći u ličnom pokušaju razjašnjavanja i razrešavanja.

Dragan Pop Dragan